Elza Skjapareli – prva modna kraljica

Italijanska kreatorka, koja je rođena pre 127 godina, svojim kreacijama u kojima je praktično spajala sa provokativnim šokirala je ali i oduševljavala žene, odevala je plemkinje i filmske dive i bila rivalka Koko Šanel, a kad je shvatila da je njeno vreme prošlo, povukla se s modne scene i mirno provela starost.

U romanu ‘Devojke skromnih sredstava’ Mjurijel Spark, čija se radnja odvija u posleratnom Londonu, kad je ‘sav pristojan svet bio siromašan’, mlade stanarke hotela za žene imaju jednu skupocenu večernju haljinu koju nose naizmenično – a haljina je, naravno, s potpisom ‘Schiaparelli’.

Kreatorka o kojoj je časopis ‘Time’ pisao da je ‘luđa i originalnija od svojih savremenica’ bila je osoba koja je između dva svetska rata uvela u modu mnoge inovacije koje su i danas prisutne. Upravo je ona lansirala prve haljine na preklop, koje je kasnije popularisala Dajana fon Firstenberg, otisnula uzorak slova, novina i nota na tkaninu, upotrebila patent zatvarač kao dekorativni element, jastučićima podigla ramena, odenula ženu u večernje odelo, uvela boju ‘shocking pink’ nadahnutu ružičastim ‘Cartier’ dijamantom, prikazala prve kolekcije na određenu temu, kao što su znaci zodijaka ili muzika, te priredila prve režirane revije s pozorišnim elementima – na reviji ‘Cirkus’ 1938. nastupili su i akrobate.

– Bila je puna ideja i svemu je pristupala fenomenalno maštovito i inventivno, pa i vlastitom životu – rekla je njena unuka, glumica i manekenka Mariza Berenson.

Maštovitost je mala Elza pokazala vrlo rano jer je već sa šest godina, prvi put u potrazi za pustolovinom, pobegla iz raskošne palate ‘Corsini’ u Rimu; našli su je kako vodi paradu na gradskim ulicama. Rođena je 10. septembra 1890. u imućnoj porodici. Otac Selestino bio je ugledni naučnik, kao i njegov brat Đovani Skjapareli, astronom koji je proučavao kanale na Marsu i satima znao da s bratanicom posmatra zvezde teleskopom.

Devojčicu su nazvali Elza po nemačkoj dadilji, a majka Marija-Luiza neprestano ju je upoređivala sa starijom sestrom, iščuđujući se kako je starija lepa, a mlađa nije. Elza zaista nije bila lepo dete, a uz to je bila i neposlušna, uvek u pobuni protiv pravila i sa željom za nesputanom slobodom – baš kakva će biti i kao odrasla žena. Volela je da izvodi nestašluke, da se odeva u staru odeću koju je našla na tavanu i da izmišlja – tako je u strogoj školi kod časnih sestara na ispovesti priznala ceo niz sasvim neverovatnih grehova – a u ranoj mladosti objavila je zbirku pesama koja je erotskim sadržajem sablaznila porodicu.

Kad su joj bile 22 godine, poslali su je u London da čuva decu porodičnih prijatelja, a usput se zaustavila u Parizu, gde su je pozvali na bal. Kako nije imala prikladnu haljinu, napravila ju je sama, ali ta prva kreacija nije bila naročito uspešna: sastojala se od komada svile omotanih oko tela i pričvršćenih špenadlama koje su tokom večeri poispadale pa je naglo morala da se povuče s plesnog podijuma.

U Londonu je Elza otišla na predavanje o teozofiji koje je držao izvesni grof Vilhelm de Vend de Kerlor, markantni poljski plemić i sledbenik Madam Blavacki. Samo 24 sata kasnije udala se za njega. Kako je grof bio siromašan kao crkveni miš, par je živeo od Elzinog ne naročito velikog miraza, prvo u Nici, a onda su 1916. odlučili da se odsele u Njujork.

Upravo je u Americi, tokom Prvog svetskog rata i neposredno posle, Skjaparelijeva našla podsticajno društvo umetnika i intelektualaca u koje se savršeno uklopila: sprijateljila se s Gabrijelom, ženom slikara Fransisa Pikabije, i preko nje upoznala fotografa i galeristu Alfreda Štiglica, umetnika Marsela Dišama, koji je u Njujork stigao sa staklenom kuglom punom pariskog vazduha, i Mana Reja na čijim se fotografijama nelepa Elza pretvorila u glamuroznu Skjap, tamnoputu, pomalo egzotičnu pojavu dubokog pogleda, uvek u vlastitim kreacijama.

U Evropu se vratila 1922, kao i njena prijateljica Gabrijela Pikabija, ali bez muža (ostavila ga je kad se otkrilo da je vara s plesačicom Izadorom Dankan, koja se nije libila da pred Skjap pleše gola), i s tad dvogodišnjom kćerkicom Marizom Luizom Ivon, koju je odmilja zvala Gogo. U Parizu, gde se doselila s kćerkom, Elza se pomalo bavila pisanjem, te za sebe i Gabrijelu šila elegantnu odeću specifičnog stila koja je zapela za oko poznatom kreatoru Polu Poareu. Njegovo vreme je prošlo; iz rata se vratio uništenih nerava, a ženama, koje su tokom ratnih godina okusile nezavisnost, više nisu bili privlačni njegovi nepraktično-ženstveni modeli sa šlepovima i dekolteima. Međutim, iskusni dizajner nepogrešivo je prepoznao talenat mlade Italijanke i podstakao je da se profesionalno bavi modom.

Njena prva kolekcija, koju je predstavila 1927. u svom stanu, sastojala se od ručno pletenih pulovera geometrijskog uzorka koji su smesta osvojili Evropu i Ameriku, a najveći uspeh postigla je s puloverom s crvenom mašnom koja je izgledala kao prava, a zapravo je bila deo pletiva. Kad je objavljen u američkom ‘Vogueu’, taj mali i ‘dosetljivi’ odevni predmet, koji se lako navlači, izazvao je veliko uzbuđenje kod nove generacije žena iz visokog društva koje su morale da se odevaju same, bez pomoći sobarica. S obe strane Atlantika smesta su se pojavile kopije toga, ali to Skjap nije smetalo, naprotiv.

– Onog časa kad prestanu da vas kopiraju, znate da više ne valjate – rekla je dizajnerka koja je 1932. već zapošljavala 400 ljudi i godišnje proizvodila do 8.000 komada pulovera, sportskih kompleta, suknji-pantalona, pidžama za dan, večernjih toaleta…

– Ona odeći daje duh moderne arhitekture, moderne misli i modernog pokreta – hvalili su je u ‘Harper’s Bazaaru’.

Skjaparelijeva je dizajnirala komade za nov način života i od novih materijala – šešire dovoljno male da se mogu nositi u bioskopu; pelerine od prozirne sintetičke tkanine ‘rodophane’; prozirne najlonke u boji i s uzorcima. Žene svog doba odevala je u smele kreacije koje su zahtevale neustrašivost i od osobe koja ih nosi, pa tako na karikaturi objavljenoj u časopisu ‘New Yorker’ 1939. prodavačica staromodno odevenoj dami pokazuje futurističku večernju haljinu, uz reči: ‘Zašto bi se gospođa bojala? Skjapareli se ne boji’.

Ne čudi onda da su joj među klijentkinjama bile one najhrabrije – španska klizačica, skijašica i teniserka Lili de Alvarez, koja je 1931. na turniru u Vimbldonu nastupila u njenim belim svilenim pantalonama-suknji i izazvala pravi skandal, te avijatičarke Amelija Erhart i Ejmi Džonson, koja je nosila ‘Schiaparelli’ kad je 1936. postavila novi rekord u solo letu od Grejvsenda do Kejptauna: iz Britanije je poletela u plavom vunenom vodootpornom odelu, a u Sahari se presvukla u svileni muslin.

Jedna od prvih klijentkinja bila joj je spisateljica Anita Lus, koja je bogatstvo zarađeno romanom ‘Muškarci više vole plavuše’ rado trošila na kreacije ‘Mainbocher’ i ‘Schiaparelli’. U butik koji je Skjap otvorila 1935. na pariskom trgu Vendom, ukrašen zlatnim stubovima Alberta Đakometija, tepisima Fernana Ležea i spiralnim metalnim vazama Mana Reja, očaravajući prostor koji je umetnik Žan Kokto opisao kao ‘đavolju laboratoriju gde žene padaju u zamku i izlaze maskirane’, hodočastile su bogate naslednice, pomodne dame i selebritiji svih vrsta. Privlačili su ih nekonvencionalni modeli, često nastali u saradnji s vodećim nadrealistima, kao što su Kokto, Salvador Dali i Meret Openhajm.

Nadrealizam je prodirao u snove, skrivene želje i potisnute misli, a uzbudljive vizuelne strategije naglašavale su bizarno, fetišističko, snoviđeno i fantastično – i naravno, seksualno. U kolekciji za leto 1937. Elza se, na primer, koncentrisala na jedan od najprovokativnijih delova ženskog tela, usne, koje su nadahnule i Dalijevu čuvenu ružičastu sofu – ‘Usne Me Vest’ – pa njen strogi kostim s džepovima u obliku usana odiše seksualnom simbolikom. Kostim je nosila Dalijeva supruga Gala, dok je Volis Simpson, buduća vojvotkinja od Vindzora, odabrala haljinu nadahnutu Dalijem, s izvezenim jastogom značajno smeštenim na prednjem delu, koja, sugerisao je Dali, mora da se nosi s nabačenom kašikom pravog majoneza.

Otkačeni šešir koji izgleda kao cipela naopako u javnosti se usudila da nosi samo Dejzi Felous, udovica francuskog aristokrate kojeg su uhvatili u krevetu sa šoferom, inače naslednica bogatstva porodice Singere, magnata šivaćih mašina, najelegantnija žena Pariza za koju je neko pohvalno rekao da poseduje ‘eleganciju kostura’. Gosti u pariskom ‘Ritzu’ penjali su se na stolice da bolje vide kaput od majmunovog krzna izvezen zlatom koji je za nju izradila Skjaparelijeva.

Haljinu s ‘poderotinama’, koja, kao haljine iz sna na Dalijevom platnu, s uzorkom životinjske kože ukida granice između odeće i tela, nosila je glumica Rut Ford, takođe jedna od Elzinih stalnih mušterija.

Skjap je posebno volela Milisent Rodžers, naslednicu imetka ‘Standard Oila’, modnu ikonu toga doba koja je do prerane smrti 1953. kupovala skupe bluze ‘Charles Jamesa’ i kreacije ‘Mainbocher’ i ‘Schiaparelli’, putovala sa sedam jazavčara, čistila zube čačkalicom od 24-karatnog zlata i skupljala indijanske umetničke radove.

– Ona se ničega ne boji. Može da nosi šta god hoće i uvek nosi sve novo – rekla je Skjap za Rodžersovu koja se odvažila da oko vrata obesi ogrlicu od prozirne plastike u kojoj su se šarenili metalni insekti i da odene večernju haljinu izvezenu metalnim notama uz pojas s muzičkom kutijom u kopči. Obe kreacije danas se čuvaju u Muzeju Metropolitan u Njujorku.

Elza je uspešno pretvarala crteže Žana Koktoa u rafiniran vez, kao onaj na sakou od sivog lana koji, s izvezenim Koktoovim potpisom, ženu koja ga nosi pretvara u umetničko delo, ili u optičku varku kao u slučaju dugog večernjeg kaputa koji je u Londonu kupila Doris, vikontesa Kastleros, bliska prijateljica fotografa Sesila Bitona, i vlasnica palate ‘Venier dei Leoni’ u Veneciji, koju je kasnije prodala Pegi Gugenhajm.

Te privlačne žene super rafiniranog izgleda obožavale su jednako rafinirane kreacije Elze Skjapareli, iako ju je Koko Šanel prezrivo opisala kao ‘onu Italijanku, umetnicu koja šije haljine’ (Skjap joj nije ostala dužna: ‘ona šnajderka’, govorila je za Koko). Holivudske glumice cenile su je jer su u njenim haljinama delovale šik, samopouzdano i vrhunski elegantno, kako i priliči divama. Greta Garbo se u ‘Ninočki’ zaljubila u otkačeni ‘Schiaparelli’ šešir, njene haljine nosile su Klodet Kolber, Džindžer Rodžers, Ketrin Hepbern i Džoan Kraford, a Me Vest se u filmu ‘Every Day is a Holiday’ pojavljuje u kostimima koje je Skjaparelijeva šila služeći se krojačkom lutkom s oblinama poznate glumice. Iste te obline ocrtavaju se i na bočici ‘Schiaparelli’ parfema ‘Shocking’, koju je dizajnirala umetnica Leonor Fini, a posle je redizajnirao Žan-Pol Gotje.

Dok su najsmelije kreacije nosile one retke dame iz visokog društva koje su imale novca i hrabrosti za takve egzibicije, Elza je, duboko uverena da je budućnost mode konfekcija a ne haute couture, omogućavala i manje pustolovnim ženama da uživaju u njenim kreacijama, ali znatno konvencionalnijima, koje je prodavala u nekoliko američkih robnih kuća. To se pokazalo kao mudra poslovna odluka jer su joj upravo te linije donele najveći prihod i omogućile lepu i bezbrižnu starost.

Godine Drugog svetskog rata Skjaparelijeva je većim delom provela u Njujorku, gde se uglavnom posvetila dobrotvornom radu i tek se posle rata vratila u Pariz. Lansirala je novi parfem, ‘Le Roy Soleil’, u bočici od kristala ‘Baccarat’, koju je dizajnirao Dali, jarkocrveni ruž za usne ‘Stunning’ i najlonke u istoj boji, koje su se prodavale ekskluzivno u njujorškoj robnoj kući ‘Bonwit Teller’ te otvorila butik na Sedmoj aveniji.

Ali više ništa nije bilo isto, žene su pedesetih poludele za Diorovim ‘new lookom’, a glamurozne kreacije Elze Skjapareli odjednom su izgubile na primamljivosti. Našavši se u sličnom položaju kao Pol Poare nakon Prvog svetskog rata i svesna da je njeno vreme prošlo, Skjap je 1954. objavila autobiografiju pod naslovom ‘Shocking!’ i – stečaj svoje firme.

Za razliku od Poarea, koji je poslednje dane proživeo u bedi, ona je imala dovoljno novca. Naizmenično je živela u kući u Tunisu i u četvorospratnici u Parizu, pretrpanoj jastučićima od ružičastog satena, skupocenim tepisima ‘Aubusson’ i slikama Pikasa, Dalija i majstora iz 18. veka. Njena unuka Beri Berenson opisala je zavese od jarkoružičaste svile koje su pocrnele po ivicama od centralnog grejanja, ali Skjap ih nikad nije dala na čišćenje. Kuću je iznenada prodala, a da o tome nije obavestila porodicu – ni kćerku, s kojom je imala prilično komplikovan odnos, ni unuke.

Elzina kćerka Gogo, koja se kao i majka često pojavljivala na društvenim stranicama ‘Voguea’ i ‘Harper’s Bazaara’, udala se početkom 1941. za Roberta L. Berensona, sina istoričara umetnosti Bernarda Berensona. Venčanje je održano u Njujorku, a kad je postalo jasno da ni mladina majka ni svadbena haljina neće stići iz okupiranog Pariza na vreme, u pomoć je priskočila stara Elzina klijentkinja iz Njujorka. Poklonila je Gogo večernju haljinu od belog krepa koju joj je Skjap kreirala nekoliko godina ranije i koja je, uz mnogo tila i bisera, raskošan veo i starinski buketić tuberoza i ljiljana poslužila kao venčanica.

U braku su rođene dve kćerke, Mariza, jedna od najvećih lepotica sedamdesetih, i godinu mlađa Berinta, poznata kao Beri. Obe su pohađale najskuplje švajcarske internate, učile ples kod Džina Kelija i ‘kako se ponašati’ kod Dajane Vriland, te neko vreme radile kao foto-modeli. Mariza se posle istakla ulogama u filmovima ‘Smrt u Veneciji’, ‘Cabaret’ i ‘Barry Lyndon’, te se dva puta udavala i rodila jednu kćerku. Beri je takođe glumila, ali kad se udala za glumca Entonija Perkinsa, s kojim je dobila dva sina, posvetila se fotografiji. Perkins je 1992. umro od side, a devet godina kasnije, 11. septembra 2001. Beri je poginula u avionu koji se u terorističkom napadu na Ameriku zaleteo u severni toranj Svetskog trgovinskog centra u Njujorku.

Svim tim porodičnim veseljima, rođenjima i tragedijama Elza više nije bila svedok. Umrla je 13. novembra 1973, u 83. godini, od posledica moždanog udara. Četiri godine pre smrti veći deo svojih kreacija poklonila je Muzeju u Filadelfiji, gde je 2003. priređena sjajna izložba njenih radova. Sahranjena je u haljini za nju karakteristične ‘shocking pink’ boje, a na nadgrobnom spomeniku uklesan je njen potpis u zlatu. Savet koji je dala ženama i dalje se pamti: ‘Usudi se da budeš drukčija!’ govorila je Skjaparelijeva. Ona je to svakako bila.

Novije Objave
Starije Objave

KOMENTARI